Отаџбина

2

ТЕШКИ ДАНИ

пловећи по њему, угледао који брод. како пркоси ветру и бори се с валима, секући дубоке бразде по бистром модрилу његове пучине, ја бих се упитао: носи ли тај брод радосне уздахе састанка, или се купа горком сузом растанка? — Али је пучина нема, на не може да ми да одговора. Море! то је царство без краја, без мере, без закона. На њему владају још невиђени дуси а њихова војска ветрови пирују свој пир. Данас ће тихп да расхладе усијано чело мрнарево, сутра ће бесно да завитлају његовом киком, и да му следе срж у костима. Сад ће весело да напрегну танахна једра, сад опет срдито да отпочну своју страховиту свирку кроза затегнуте пајване од катарке. Сад ће ласкаво да поведу мрнара пут његове миле домовине и драге куће његове; сад опет срдито да пркосе његовој пловидби, бацајући га натраг, од куда је ношао. Такво је море! Гледао сам, уживао сам, дивио сам се њему, стрепио сам и ужасавао сам се на њему, па сад хоћу ево да причам о њему. Да ли га љубим? Море је у својој лепоти заносно, у своме беснилу велелепно. Хоће ли и они, који ме читају, то наћи у њему, не знам, али то знам, да има нечега сличнога између њега и наше душе — бескрајност се ове слива и губи у њему, као што се гдекад румени зрачак његов спаја с руменим оквиром небеским. Тада је море и небо и душа — једно, а човек на њему само једно сићушно суштаство, тешто толико, да се у големом зренику његовом може распознати, и тако малено, да с муком сама себе разазнаје: он је тада само — човек. Шелео бих да велики људи често иду на море; многи би зар тиме постали велики мужеви. Али да пређем на своју нричу. Друго је гледати море г а друго је путовати по њему; а опет друго је живети на њему. Многи су већ долазили до мора с намером, да се навезу, па их је прошла воља, кад су га видели за-