Отаџбина

ТЕШКИ ДАНИ

17

— Да се окрене ветру леђа и иде. — Али куда ? — Па да видимо куда — и поче нреметати ио картама. Ево, Сурат лежи право зоМо уепкх 1 ) Један од млађих оФицира приметиће уздржљиво: — Па тамо ћемо морати стајати док не прође Монсун, па се тада ремућати' 2 ) у Бомбајн. јер тамо нам нема ко поправити махину. — Па п;та ћу им ја? (Ту је мислио дирекцију). Нека •не шаљу овакве бродове у Монсун. — Али — уоуди се онај — Али, али — ако ти је мучно шест мјесеци не виђети жене, а ти немој навигати. — Ваља ми приметити, да је наш први ОФицир био §агдоп. Јелчић је мучао и прегледао карте; ја како чух за Сурат , узех наутични лексикон да видим шта каже о њему. Право да речем и мени се нешто допадаше идеја «да окренемо ветру леђа". У књизи стајаше, да за време Монсуна не гори Фаро, јер је улазак у пристаниште опасан зарад спрудова и банака око порта. Кад сам прочитао што сам нашао, Фране се почеша иза уха. И одиста ићи сад у Сурат, значило би ићи у пропаст. — Па тражимо које друго мјесто — скренимо пут Басоре. 3 ) — Није но — прекиде га Јелчић, хтевши му нешто рећи. За тим ће мирно и присебно: — Господо, ја мислим да нам ваља ићи, куда омо пошли. Ако пођемо другде и пострадамо, рећи ће нам : — право им било, што су ишли куд не треба. Наша је заиовјест за Бомбаји; ја мним тамо нам ваља ићи, па ако не одемо, погинућемо на свом путу, на капији од Бомбаја — Тако је , рећи ће одважно млађи ОФицир, онај исти, који је био љубимац Миралајове — сапутнице. Фране ') Низ ветар. 2 ) Реморкирати. 3 ) У нерсијском заливу. ОТ-4ЏБИНА, КЊ. XXVI св. 101. 2