Отаџбина

22

тешки дани

— Али ја умем — умемо ми сви, рећи ће капетан мирно. — Ви ћете имати доброту да командујете правац, а ја ћу маневру. И сад ја добих први пут ггрилику да се мало упознам са оном големом вештином која је потекла из онога маленог одељка у физици, што се зове „деоба снаге". При свакој промени брода према ветру једра су морала заузети други положај и та промена вршила се тако брзо и поуздано, да пилот није имао времена да смањи своје сиве британске очи. Капетан у успомени на своја једрила од некад, стајао је поносно на сред моста. и заповедао звучним својим гласом; мрнари у успомени на маневре с којима су одрасли, као да су се махом подмладили, па скачу као тигрови а веру се као мачке. Никад нећу заборавити овај дивотни призор! «Калипсо" је поносито с пуним једрима улазила у бомбајски залив и тај понос њезин делио је сваки на броду. па чини ми се на крају и сам пилот. Био је веома учтив и снисходљив, кад је по маневри пио свој коњак у салону. У луци нас дочека мали пароброд, да нас реморкира у док. Ваљало је оправљати махину, а лука је немирна. Болница оболелог брода зове се док; кад смо пролазили кроз стенску капију његову, ми смо опет, као негда збијали шале на мосту, ругајући се «нашки" како неспретно маневришу «махински мрнари» по плиткој води, јер наша је «Калипсо и иза све муке ушла у док с једним сломљеним крилом од пропелера. Пошто привезаше брод уз обалу, и ја уђох у своју кабину, учини ми се да то није она иста кабина, где сам боравго ову недељу дана иза Адена. Овде је све сталио и непомично, патос и дуварови и светњак и одећа на чивилуку — све је то мирно, умрло. — У то уђе Јелчић и стаде преда мном. — Шта радиш доктуре ? — Ето, пипам се за нос, да видим јесам ли одиста то ја у овоме мирноме, безопасноме доку. —