Отаџбина

МОЈОЈ МУЗИ

23

Он ое тихо насмеши. — И јес чудо, рећи ће најзад замишљено — како дођосмо и како уђосмо. И сад додаде с необично меким гласом, који још нигда не чух на њему. — Вожја воља је то, доктуре ; за нас су се на дому молили анђели. За тим паде на диван и покри лице, — његов дивски труп тресао се као прут. Ја сам га за часак гледао зачуђено, па — па — ни сам не знам како сам се нашао крај њега, и — али сад је све прошло. Ово се само прича. Хтедох само да покажем своме читаоцу какав је мрнар у дну срца, па сад нека га сам гледа.

МОЈОЈ МУЗИ

С небесне висине своје, к'о светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру. И колебљиви дух Прену се од гласа твога, и гордо потресе лира Мој очаран слух. И препорођен тако, под заставом слободе, Мој дух се глупости смеј'о на њеном шареном трону, И грубој сокачкој луди, и робу салонске моде, Нарцису — ФанФарону. Векови минуше тако. Древни се идоли скрише, А разврат једкако живи и груба сила с њим, И ја се колебам с нова, и ја се не смејем више, Над смрадним гробом тим. Спустивши клонулу главу на своје уморне руке, На развалинама духа ја нађох изворе туге ; Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке Ни власници, ни слуге. И сад не тужим више. Застор је подигнут свети, И кип Саиса древпог обнажен сад је тек : Живот је оргија гнусна над којом без трага лети За веком мрачни век. - В ојис^ав