Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

297

— Али, Ана — рече Вронски својим меким гласом, који убеђује, старајући се да је утиша— при свем том ваља му ипак казати све , па се онда улрављати према ономе , што он будз предузимао. — Па шта, да бегамо у свет? — А што да не бегамо? Ја не видим начина како да наставимо овај живот. Мени није толико за мене, али ја видим колпко ви страдате' — Да, тако је , да бежим , да постанем ваша милосница рече она злобно. — Ана —■ рече он са нежним прекором. — Д,ч постанем - настави она — ваша милосница, да изгубим све. .. Она је .опет хтела рећи: сина свога , али није могла то да иаговори. Вронски није могао то да појми како она са својом силном и поштеном природом може да сноеи тај лалган положај и да не жели изаћи из њега; он није ни слутио да је прави узрок у оној једној речи: син. Кад год би она помислила о свом сину и о његовпм одношајима према мајци, која је оставила њзговог оца, која је побегла од њега, њој тако страшио изгледаше оно , што је учипила, да није могла ништа да мисли, него да се по женском обичају стара да се умири лажним разлозима, празним речима, само нек све остане по старом, само да, не мора мислити шта би било са сином. — Ја захтевам, ја те молим — рече она на један пут са свлм другим, искреним и нежним тоном — немој никада више самном о томе говорити — Али, Ана'.,.. — Никада. Остави мени. Ја знам сву нискост, сав ужас мојега положаја, али то није тако ласно прекинути, као што ти мислиш. Ослони се на ме, послушај ме. Никада немој више то помињети. Обећаваш ли? Не, не, хоћу да ми то обећаш ! —- Ја обећавам, али ја не могу бити миран, нарочито после онога што си ми казала. Ја не могу бити миран када ти страдаш. — Ја? .— понови она. — Да, мени је ио кадшто тешко, али то ће проћи, ако ми ти впше нигда не иоменеш ово. — Ја то не разумеи — рече он. — Ја знам — прекиде га она — како је тешко твојој поштеној природи да лаже, и мени те је жао. Ја често помишљам, како си ти због мене упропасгио свој живот.