Отаџбина

298

АНА КАРЕЊИНА

— Ја сам то исто мислио мало час — рече он. — Како си због мене могла жртвовати све? Ја не могу себи да опростим што си тп несрећна. — Зар ја несрећна? — рече она, па му приђс с одушевљеним осмехом. — Ја — ја сам као гладан човек , коме су дали да једе. Њему је можда хладно, његове су хаљине у дроњцима, њега је стид што је такав, али он није несрећан. Ја иесрећна? Не , ти си моја срећа.. . Она зачу свога спна и обазревши се брзо по тераси скочи. Из њених очију сену огањ, којп је он тако добро знао ; она диже своје лепе руке, ухвати га за главу, погледа га дугим погледом и пољуби га у уста и оба ока, па га онда одгурну од себе и хтеде да иде, но он је заустави. — Када? — рече он шанатом, гледајући у заносу. — У један сахат — прошапута она и уздахнувши дубоко, оде својим брзим, лаким кораком на сусрет сину. Сережу беше киша ухватила у великој башти, Он је са дадиљом седео у вењаку док није киша прошла. — До виђења — рекла је Вронскоме. — Сада ваља на трке, Бетси ми је обећала доћи да иде самном. Вронски погледа у часовник па брзо оде, •24. Кад је Вропски на тераси Карењпновој погледпо у часовник, он је био тако рас-ејан , да је видео сказаљке на њему, али није могао да појми колико је часова. Он изађе на друм , и бирајући где ће стати у блату, упути се својим каруцама. Њега је осећање за Ану тако испуњавало, да није имао каде ни да помисли да ли нма још времена да иде Брјанскоме У њега беше, као што често бнва, остала само спољна моћ сећања , која показује шта за чим треба радити. Он приђе своме кочијашу, којп беше заспао на своме седгшту, у дебелом хладу једне липе, пробуди га, скочи у кола и нареди да вози к Брјанскоме. Тек што беху одмакли за једно седам врста, он је толико дошао к себи да је могао погледати на часовник и видети да је пет и по и да се задоцнио. Тога дана имало је бити неколико трка , једна ?а ниже чинове, две оФицирске, и она у којој је он хтео да уЧествује. Засвоју трку он ће на једвине јаде етнћи ако још иде Брјанскоме , и то стићи ће после целога двора. То беше ружно. Али он беше дао реч Брјанскоме да ће доћи к њему. За то одлучи да тера даље , само