Отаџбина

330

ДАША ЂОНИЋ

«шалу» сматрао за себе, те би га проФесори требали сваки пут из нова да казне, и то наравно најнижом казном, пошто је за пређашње „шале" откијао своје. А што му је отац отрцао неколико кајиша о леђа, то је опет ствар за себе и не тиче се никог па ни управитеља гимназиског, ни разредног старешине. Уз то није био рђав ђак; трећи разред је само репетирао. Иначе је почетком сваке школске године положио испит из „оног" предмета. Па што су ми онда засели за врат! Док је тако говорио у себи, веслао је већ рукама и за неколико тренутака беше на острву Попне се на обалу, — као Адам, пре нег' што је загризао у јабуку, стресе са себе воду и поче се обзирати на све стране. Где да се сакрије? Упути се дуб.ве у шипраге, но при првим корацима стаде се мргодити. Грудве и шљунци нису баш милоставо утицали на голе му табане а витке шибљике прилично су оштро шибале остало адамитско тело његово. Даша застане и почеше се по глави. Баш је био луд, што није понео ципеле и бело рубље. Иде натраг. Но у тај мах чује грају и кикот; долазе ђаци да се купају. Шта сад? Брже боље повуче се дубље у шипраге, да га не спазе те тако да му не осујете лепо склопљену намеру. Но шта онда ако који преплива Дунавац! Наопако — ех, сакриће се већ. Међу тим су ђаци, и велики и мали, стигли на леву обалу. Неколико њих опколе Дашине хаљине. «Аха, ту је већ.» — „Али где је?» — „Отпливао у Дунав, да се мало боље расхлади.» — „Сиромах Даша, сад нам више није колега.« — «Прећи ће у Карловачку гимназију." „Можда ће у мађарску.» — «Ако га отац не скљока на столицу па му уклопи шило у шаке." — «Кад буде мајстор, он ће нам шити ципеле.» Тако су ђаци говоркали а већ се прскали. Даша јо у својој заседи чуо сваку реч и једио се, што ни један не вели, да се можда хотимице удавио. Но дошао је ред и на то ; кад су се већ почели облачити. (( Нема га још ни