Отаџбина

ДАША ЂОНИЋ

331

како. и — «Да се није удавио? м — „Даша? Тај боље плива од дамшиФа.® — «Можда се хтео удавити ; знате, данас је истеран из гимназије.® — «Даша? Ха, ха! Зар је тако осетљив?" — «А шта зна радити?" — „Кући не сме." ((Бога ми, може и тога бити!" — «Да почекамо још мало." — „Ваљда је оставио цедуљу." — «Да богме, како воли писати..." — „Жао ми га је." — „Био је добар друг. }> Сироти родитељи!" Ђаци осташе још читав сат чекајући свог друга, но кад га не могоше дочекати, покупе му хаљине и пођу. (( Да му однесемо бар хаљине кући!" — „За цело се утогшо." — „Бог да му душу прости> — Хајдмо свп његовој кући » Ђаци одоше с Дашиним хаљинама на голему, на очајну тугу Дашину. Шта ће сад ? Вече се спушта а он го, наг. Не може ни кудда коракне, шиљасти шљунци боду га чим макне ногом, грање га и шиба и голица, а уз то се подиже нека хармоничка свирка, која му потресе и најдебљи живац. 0, знао је Даша, каква је то свирка! Знао је, да су то крволочни, погани комарци, који ће сад да навале на њега са свију страна а он го, наг... Поче зверати тамо амо. Нигде кућерка, нигде сенице а овде, међ џбуновима и шипразима наваљују дин-душмани његови на голо му тело! Па му још свирају! Као «свјати Боже», као «вјечнаја памјат«, као потнуно опело чињаше му се хиљадукратко зујање то. 0, што нема сто руку, да се одбрани од тих проклетих ђавола! Иа кожи његовој није било можда места, на ком већ нису одскочили шклопци; драпао се и лактима и зубима, и ироклињао час, кад му је пало на ум, да се дави — к'о бајаги. Шта је очин кајиш према овим отровницима ! Миловање, сушто миловање. До лудила надражен, избоден као смто а отечен и надувен као жабац диже се и пође. Ма куда, само даље од овог ужасног легла. Шљунак га није више боцкао, голипао га је само, чешао му отоке и шклопце. Но сиромах Даша тек је настрадао. Тамо