Отаџбина

ДАША ЂОНИЋ

34".

— А шта ће тај бака! викне Јоза разјарен — није познао Дашу у солдачком мундиру — Не лај, шегро! оте се Даиш и нехотице. Јоза позна сад свог старог душмана, скочи и опсује му тамо нешто. Даша заборави шта је, потрчи за њим, остали га шегрти опколе, он потегне у невољи бајонет.... Шегрте је до душе развијао, али ови му се из далека ругаху ; други солдати, који туда прођоше, заглибише опет своје прсте у шегртске кике, те научише ове памети. И све би лепо и мирно прошло, да није ту кратку битку видео сам Дашин капетан. Сутра дан било је прво «помрачење» Дашине звезде, и то тако, да се није ни -)н видео — био је у мраку, у бувари. Те јесени буде Даша са својом компанијом премештен у Пешту. Дан пре поласка појави се опет звезда на Дашином ружичасгом хоризонту, и сад се опет усуди да прође, Хтео је да се нађе с матером и са сестром. Али како ? У Салајку, где је мајстор Ћирина кућа и радионица, не сме ни за живу главу. Помрачила би му се опет звезда. Шврљаће око уласка у Дунавску улицу, па ако види оца тамо, где већ.стоје чизмари, отићи ће кући; биће онда мати или сестра. Узме допуст на један сат и упути се преко иијаце. Из далека је већ меркао и густирао, ко стоји код Стратимировићеве куће, и на своју велику радост спази намрштеног мајстор Ћиру. Окрене се на пети па као из пушке управо у Салајку. О, ала је било весеља и радовања! Опколише га свн, и мати, и Калфа Глиша и сви редом. — Дошао сам да се опростпм с вама, сутра зором идемо у Пешту Али немојте казати оцу да сам бпо ту.„. — Толико памети имамо и ми, рече калФа Глиша. Не би се скрасио нико, од мајсторице па до Боже. — А зар је још такав? запита Даша. — А ко би га знао, одговори му мати; држим да из јогунства неће да зна за тебе.