Отаџбина

/ 380 А .:л!!!Т() •!!•: мкокчинл , л • ? > "г "л Ј Дуж обале речне, што-с'. у тами крије, Ред топола старих диже се и.вије. Лака бела пара, коју месец зрачи, Над сањивом реком тихб се 'н"авлачи. Нека тешка сумња, неки немир худи Притиснуо беше абатове груди. Питање га тешко и несносно мори: „Зашто творац света мевечину створи? Ноћ је, као што знамо, да одмори људе, Да им склони бриге, док се не пробуде. За што ноћ да буде лепша и од зоре?« Ето, такве мисли оад абата море. »На што ова бура што ми душу мори Откуд овај немир к'о да срце гори, Од куд ове чари, поезија ова, Од куд ова књига без и једног слова?" Залуд абат стари та иитања ствара, Кад не може на њих и да одговара. Али тамо, на крај те равнице дуге Две с' Фигуре виде једна поред друге. Мушки је од женске виши растом био; Око врата њена он .је руке свио; У заносу бујном он је к себи стеже, А пољубац дуги уснице им веже.... И наш абат стари к'о скамењен стаде, Кад му поглед нагло на драгане паде. И кроз лаку таму он нећаку виде! Па забуњен силно чак свој о1ешпр скиде. Окрете се брзо од састанка њина, Сад знајући добро: «за што ј' мвсечина." г-