Отаџбина

А ЗАП1Т0 ЈЕ МЕСЕЧИНА

Да нећакп прича, а у слогу течном, 0 Господу Богу једином и вечном. А нећака опет баш као да неће, Нег' час гледа небо, час шарено цвеће Па се онда отме, те к'о вила права Лети, хита пољем па с' одушевљава. Кад ухвати бубу злаћену и малу Поврати се опа уморному калу : «Ал' је леиа, ујко, још је лепша била; Хоћу да ј' иољубим у златна јој крила У тој жељи очет види абат стари, Да само за љубав женско срце мари ! Једном једне ноћи, кад је без сна био, Подиже се абат и обуче ти'о. Па отвори врата и од једном стаде, Кад на сјајно небо његов поглед паде. И стара му душа, окрепљена тако, Као да се диже поносно и лако. Величанство неба и блеђане ноћи, Као да му даде неке нове моћи. Вртић, над којим се чисто небо плави. Учини се старцу ко вплистан прави.... Из недара бајних мирисава ружа Овој опојни мирис простире и пружа. А малена стаза беласка се вије, Па тек за жбунићем губи се и крије. ....Очаран, опијен иде абат ти'о, А на усницама лак се осмех свио. Кад стиже у поље он опет ужива, У дугој равници што је тама скрива; Што се губп. топи у ласкавом сјају У том ноћном миљу, поезији, бају. И љубавник славуј песмице извија, Иосећи те собом у свет маштарија. А његова песма срод те ноћи кратке, Створена за л.убав и пољупце слатке, Очара још више калуђера стара, Дајући му души непојамна жаоа....