Отаџбина

а зашто је месечина

Чега заједничког међу нама има? И сам творац није задовољан њима. Човека је прво преварила жена, И још вазда греши од тога времена. Ништаво створење, ништавога тела, А човеку. ето, овде се попела. Како абат мисли : женине су ствари, Да човека кугаа, да му душу квари. Снисходљив је био (не из срца свега) Само на спрам женске, гато од света бега; Што се на свет јада, што се на свет тужи, Те одлази вољно да Господу служи. Ал' и с њима, ипак, он је суров бчо, Те прекоре своје ретко кад ^е крио: »У очима сузним у смиреном часу, Ваш и ако видиш од кострети расу, И ако ти њихов смирен изглед прија, Из свег тога љубав, „плотска" љубав зија! Та се љубав види у свему на њнма, У сузама, гласу... у свему је пма!" —

И свакога дана абат нема мира, Кад год пође кући из свог манастира ; Јер чим на праг ступи, он мантију стреса, Па појури као да бежи од беса; Као од зла каквог да се крије, клони, Или као да га нечастиви гони.... Он нећаку има, к'о пупољак цвета, Па је крије, клони од гаднога света. Она с мајком живи тако у самоћи, С њом проводи дане, с њом проводи ноћи. Стари абат хоће, к'о што абат знаде, Да нећаку своју у манастир даде. Али опет за то баш се абат љути, Што да му девојче те рачуне мути. Кад проповед држи, она се тек смеши; Кад молитву чита, увек, увек греши. А када је грди овај абат врли, Она га тек само милује и грли. Често, кад се шета с нећаком по пољу, Абату тек дође пека,;о у вољу,