Отаџбина

један ноглед на економију као науку

417

тал, то јест вредност којом се плаћају услуге радне снаге у облику најамнице, производ је свакодневног рада. Фонд који би као био намењен најамници образује се у мери у којој ичвесна грана радпности напредује. Предмети који служе за храну и одело радника не могу се сматрати као капитал, веК као ствари одређепе за потрошњу; и у том не треба гледати фонд који би био извор најамнице, већ просто средства намењена награди радне снаге којих стунањ веома варира. То важно питање у последње време почели су расправљати амерпчки лисци стављајући се на нова и различна гледишта од досадашњих 1 ) Теорија Фонда најамнице узета у смислу Мекулочовом по својим крајњим резултагима води најјачем антагонизму између радд и капитала ; она износи радничком свету најжалоснију перспективу будућности. Кад би тај фонд Фактички постојао, стона најамнице дала би се у напред одредити; п онда би сваки идеал радника, да побољша свој положај, био у клици угу.шен, јер би његови напори према таквоме схватању, били узалудни. Радници би дакле, требали да се одреку права на коалиције, побуне 11 друге мере иротиву капиталиста. Само посматрањем радника на на.јншкем соцнјалном ступњу које не веже никаква веза солидарнОсти интереса, као што су по Брентану радници који се роје по нсточним доковима Лондона и чија се средства за живот одиста своде на минимум за екснстенцу, могло се доћи на закључак о тако бедном стању радника. Међу тим, у земљама где ништа пе стоји на путу, у место међусобног такмпчења, радници се удружују и често успевају да сами у многоме одређују стопу најамнице. Теорију Фопда награ.;е одбацили су данас скоро сви економни писци у Инглиској па 11 они, који су је у првп мах били усвоји.ш, као Мил, Џиванс н другн. Као теорија најамнице, тако и теорија вредности, то најзанлетеније питање у народној економЈ 'ји, заспована је на погрепшој основи. Прва се може сматрати као природна последица друге теорије. »У промитивним ступњима друштвеним, вредност стгари које се размењују зависи једпно од релативне количине рада која је на њих утрошена"-). Постављајући то као опште правило, Рикардо узима рад као мерило вредности и нзвор богаства, и то, што је важно имати на уму, у смпслу ручног рада. Његова теорија вредности, која почива на двема ногрешним премисама, обухвата само вредност материјалних ствари, те за то је једнострана, п пе може се као таква усвојити. ') Интересантио је о томе дело нод насловом Сар14а1 ап<1 Ив еагп1и§8, 1888, ВаШтоге, а нарочито (Јиа<;ег1у Јоигпа! ој : Есопопнсв аа 1887 и 1888 у коме је изашао читав ннз чланака о најамниди и предузимачкој добити. ' 2 ) К1саг(1о, ор. сИ. сћар V, 3 отаџвшгл кн>. xxvi св. 193 97