Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

437

— Шта сте ви нашли на мени непристојно? — понови она. — Оно очајање које нисте умели сакрити кад на трци паде један јахач. Он причека да види гита ће она одговорити , али она ћути и гледа преда се. — Ја сам вас давно молио да се тако понашате у свету, како ни зли језици не би могли ништа џзнети противу вас. Вегае време када сам говорио и о унутрашњим одношајима; ја сада више о њима не ћу ни да говорим. Сада остају само још спољни одношаји. Ви сте се ружно понашали, и ја желим да се то никада више не понови. Она није чула ни половину његових речи, јер је само о томе размишл.ала да ли истина Вроискоме није било ништа? Јесу л' то о њему говорили да је остао здрав и читав и да је само коњ сломио грбачу ? Она се само притворно смешила кад је он свршио. али не одговорл нпшта, јер не беше иишта чула. А.лексије Александровић беше почео смело да говори, али када је појмио шта говори , њен страх пређе и на њега. Кад је видео да се она смеши, чудна једна заблуда завлада њиме. „Ја чзносим једну страховиту сумњу, а она се смеши. Да, тако је, она ће и сада рећи што ми је онда казала, т. ј. да су моје сумње неосноване, да су просто смешпе«. Сада. када је над њим висило једно. страшно признање, он ништа није тако желео, као да му она с подсмехом каже . као и онда, да је просто смешан са његовим сумњичењем. Оно што је знао, беше тако страшно, да је готов био вероватп све противно, што би му се казало. Али израз њеног преплашеног и мрачног лица не обећаваше више ни обману. — Може бити да се ја варам — рече он. — У таквом случају молим да ме извините! -• — Не, ви се не варате — рече она брзо погледавши с очајан>ем у његово хладно лице. •— Ви се не варате. Ја сам одиста била у очајању и морала сам бити. Ја сдушам шта ви говорите а мислим само о њему, Ја га волем, ја сам његова љубазница, а вас нс могу да трпим, вас се бојим, вас мрзнм.... Гадите сад самном што вам драгоI И, бацпвши се у један буџак од каруца, покри лице рукама и стаде јецати. Алексије Александровић није ни мрднуо. Чак му се ни поглед није променио. Али само лице његово ностаде непомично као у мртваца, и та свечана непомичност оста на његовом лицу до краја вожње. Нрилазећи кући, он јој се окрете с истим изразом на лицу па рече: