Отаџбина

436

АНА КАРЕЊИНА

Чувшп то Ана брзо седе н покрп лице лепезом. Алексије Александровпћ виде како она плаче, како не може да се уздрнш не само од суза него и од јецања. Алексије Александровић стаде пред њу да је собом сакрије докле дође к себи. — И по трећи пут нудим вам своју руку — рече он после неког времена. Она га гледа па не зна шта да каже. Кнегпња Бетси приђе јој у помоћ. — Не, Алексије Александровићу, Апа је самном дошла иа ћу је ја и одвести кући — умеша се Бетсп. — Извините ме, кнегињо. рече он учтиво смешећм се и гледајући јој право у очи — али ја видим да Ана није најбоље са здрављем п с тога желим да она самном иође. Ана се преплашено осврте, нокорно устаде и узе мужа под рукУ— Ја ћу послати некога да сазна шта је с њим, па ћу ти јавити — пришану јој Бетси. Излазећи из ложе, Алексије Александровић разговараше као и обично са својим познаницима. Ана је такође морала да говори, али она није знала ни шта ради ни шта говори, она је ишла с мужем испод руке као у сну «Погибе ли, или не? Је л' истина? Хоће ли ми доћи или не? Да ли ћу га још видети?" размишљаше она. Ана седе у каруца Алексија Александровића и ћуташе. У пркос свега што је видео Алсксије Алоксандровић, ипак не дозвољаваше себи да мисли о садашњем положају своје жене. Та он је видео саме спољашњости. Видео је да се понашала како њој не приличи, и сматрао је за своју дужност да јо.ј то каже. Али за њ беше веома тешко да јо.ј не каже ништа више већ само то. Он зину да јој каже, како се неприлично понашала, иа рече са свим нешто друго: — Чудновато је, колико ми сви волемо тако страшне сцене — рече он. — Ја опажам.... — Шта? Ја ништа не разумем — са презрењем рече Ана. Он се нађе увређен и одмах поче говорити оно што ,је хтео. — Сматрам за дужност казати вам.... поче он. »Ахз, ето оног страшног разрачунавања«, помисли она. — Казати вам да сте се мало час понашали како вам не прнличи — рече он Фраоцуски. — У чему сам се то непрпстојно понашала? — рече она гласно, окрете се и гледаше му право у очи с изразом одлучне решености, под којом је сакривала евој страх. — Нс заборављајте се — рече он и иоказа отворен нрозор с кочијашеве стране. Он устаде и подиже прозор.