Отаџбина

482

ДАША ЂОНИЋ

Те ноћи није се ђаво појавио, па ни друге, ни треће, док се нпсу момци мало утпшали а стражари мирно заспали Четврте ноћи лебдпо је опет ђаво над креветом Фирера Максе; пете га опет није било, шесте је узнемирио каплара Јоцу, па онда гз нестаде за неколико дана. Каплар Јоца, блед као крпа, нађе се с Фирером Максом, који не беше ни најмање руменији. — Ма шта је? рећи ће Јоца. — А Бог би то знао, одговориће Макса и прекрсти се. — Баш нас двојицу тражи ... — И мени се чини. — Него, — и Јоца се накашље, — морам тирећи. Нашао сам неку цедуљу — Зар п ти! — Хо мај, зар и ти? — То није чист пос : о... : — Па шта пише на цедуљи? — Ево, па читај! Макса узе иедуљу од Јоце и скамени се. — Ма брате, исто иише и на мојој. — Хо мај! А шта пише ? — Слушај : „Тебе ћу кад тад однети. Карташу! Сотона, господар пакла и других мрачних држава." Јоца узме ћутке своју цедуљу, прекрсти се и оде. Тог вечера натера једног момка, да спава у његовом кревету; али све бадава, ђаво прескочи момка и поче ђипати над Јоцом. Овај — полумртав. Као сви момцп, тако је исто био и Даша забринут. п он је вртио главом, и он се крстио, и он је мислио: сад ће битн крај свему. Он је најчешће и наваљивао на Вићу, да се дигне хајка на ту аветињу, шта внше, обилазио је сам и собе и ходнике, завлачио се и тамо, куда се не иде забаве ради, већ из нужде. И случај баш хтеде, да се „нечисти" баш онда иојавмвао, кад је Даша тако ревносно ишао у лов на ту (( опсену». Кад се вратио, ругали су му се. Он их наговори, да потегну