Отаџбина

534 у читао.ниц и Ко први од „друштва" дође, сматрао је за свету дужност, да покупи немачке и руске новине, те да их причува, седећи на њима, док не дође Носић, који би узео, читао и преводио друштву поједине ствари на опште задовољство. Дани овога друштва протицали су у задовољству; сваки дан доносио је собом разних уживања; јер, зар није уживање, кад друштво свакога дана чита најновије вести из српских, а слуша их из -руских и немачких новина? Зар иије уживање кад „друштво« претреса те новости својим начином, и кад се на крају крајева сложи у мишљењу ? Зар није уживање прилећи мало по ручку у топлој читаоничкој (( сали", а знаш да те нико не ће узнемирити? Али што да набрајам ? — Не би хартије достало, да набројим сва уживања; кад је и њихово зевање, прављење цигара, иушење, па, најзад, и превртање новина скопчано с правим уживањем! Дани промичу; природа се заоденула свежнм зеленилом; свуда на сваком кораку промена, па се у неколико, променило и „друштво». Нема више шалова, дебелих капута. рукавица, шубара . . . све је давно склоњено у сарачане, да се идуће зиме, у име Бога, опет употреби. — Само је један члан остао и сад исти, само је учитељ Блажић остао непромењен. Шегов капут без боје и даље је на учиним леђима, ту су и чизме, којима је само ударио нова „пенџета" ; још је на њему и стари «халбцилиндер», који је већ почео да бледи . . . Једнога дана пре подне, а баш је била недеља, седнм у „сали" за једним столом, а за другим Петровић, Глиша н Илић; седе, пуше и разговарају се. У један мах извади Глиша часовник, погледа колико је часова и рече,— Већ десет! Где ли је то Блажић и Носић? — Бе знам, одговори Илић; а време је већ да дођу.