Отаџбина

У ЧИТАОНИЦИ

535

На пољу тако леио време, да ми чисто додија седети у соби; за то се дигнем и приђем чивилуку да узмем шешир. Чивилук је био уза сама врата. Баш кад сам хтео да узмем шешир, нагло се отворише врата, јако лупнуше, а у собу улети, као без душе, Блажић. Није рекао ни «добар дав", као што је радио обично, иего само крикну, а у гуши као да му је била каква кнедла. —. Умро! — Ко ? викнуше чланови, нагло уставши са седишта. — Напрасно! додаде сузним очима Блажић. — Ко ? писну Илић. — Носић, наш добри Носић! рече БлаЖић. Чланови као да се згрануше. — Шалиш се ? пита умиљато Глиша. — Умро, од њега и идем! Чланови као забезекнути. У собу упаде и сухо створење — читаонички момак и упита са свим равнодушно : — Зар умро г. Носић? Чуђењу и узвицима није било краја — Еј до Бога ! виче Илић. — Ама је ли могуће? пита Петровић. — Еј, еј! уздише Блажић. Можда му пукло срце због оног ниткова у новинама, а био је, Бог да га прости, слабе „конштрукције" : Кад се у неколико разабраше рећн ће Илић : — Браћо и другови ! (а он је обично свакп важнији говор почињао тако). Наш уски и пријатељски круг задесила је тешка несрсћа ; као што сада чух, напрасно је умро наш друг и пријатељ Носић! Браћо и другови ! Он је био наш мили друг, и за то предлажем, да му се као другу и читаоничком добротвору, јер је по старом и једином тестаменту оставио читаоници намештај од шест столица и једног канабета, за тим четири велике, лепо урамљене, слике и евоју урамљену Фотографију, да