Отаџбина

536

У Ч И Т А О Н И Ц И

му се, дакле, као читаоничком добротвору држи (С сдово". Ја за то предлажем учитеља Блажића! (Окладио бих се, да је уједно хтео да пита: Ко је за то нека устане, а ко је против нека седи ! *Али, сигурно, кад је видео да сви стоје да боме, није могао да пита). — Слажемо се! рекоше Петровић, Глиша и Илић. — Али, браћо . , . поче Блажић. — Не, не, да држиш (( слово» ! повикаше сви у један мах. — Али . . . поче опет Блажић — Ти ћеш најбоље саставити, па после, ти лепо читаш, ти си учитељ; па ти си држао красно (сслово" и покојноме проти, — сви смо плакали, знаш! Па и онај допис! рече Глиша. Ово је подејствовало. Учитељ Блажић пристаде. И тако ће сад по ново зацврчати учино перо, које је, сигурно, већ толико година мирно лежало у каквој Фијоци. Како је покојник био самац, решише да тога дана и те ноћи сви преседе крај њега; а да би имали послугу, заповеде момку да закључа „салу» и да се нађе у покојникову дому. — Ето, шта ти је човек — сламка! рече Глиша. •— Сламка ! потврђује Блажић; «3емља јеси, у земљу отидеши!" IV. Сутра дан погребли су Носића. За сандуком ишли су Блажић, Глиша, Петровић и Илић. На гробу је држао дугачко (( слово» Блажић, те је присутнима нагонио сузе на очи. Изнео је све покојннкове врлине; рекао је, како је покојник знао, сем свога рођеног језика, немачки, руски и грчки. Изнео је и мисао да би читаонички управни одбор требао да скупља од грађанства прилоге, да се покојнику подигде спомен,