Отаџбина

у с к о ц и

539-

Који ти може њега — срећу, донети Ил' рђав глас, злокобни — о смрти његовој! Па кад га нема кад рече доћи Када га нема н' уречен час ? !.... Он рече доћи — а не дође, јочајно кршн руке) А о глави се његовој радило И у мојим не лежи силама, Да га спасем, да га избавим ; И против воље, знаЕ1 >а његовог, Морадох предузети све — ако је могуће ; Отргнути га од заноса, слепила Опасти га !.... Ал' та жена, жена проклета Залуди га — у пропаст га води сигурну.... И, о, да зна — колко је срећна, Да зна како он силно, како он жарко, Како он страсно љубити зна! Јест' он је љуби до лудила, Он је љуби како није до сад љубио, Та сваки миг њен, за њ' је заповест, Свака жеља најмања — светиња! Љубав је нрава узвишена, пуна жртава, А он сад н>у тако љуби , Како њега љубим ја, А љубав та траје — до гроба !.... И ето и сад главу приноси, Живот свој на дар, Ћудима њеним, лудим жељама!.... Или га она и не љубп , Па је то само замка подла, завера, Да се главе дође, мрском јунаку, Отрашилу господе млетачке ?.... Ал' не, не — она га љуби, ни сама не зна Зар њега ко'год може не љубит' ?! Како му драго — ал' ја сам ту, Да га неиромпшљеног заштитим, Очувам, живот му спасем, Ако случај хтедне ил' дадне Бог. (Маске долазе. С леве стране навиру различите маске, напред међ' њима Грацијела. Оиа се повлачи и у маскама изгуби).