Отаџбина

ИЗ КЊИГЕ „УСПОМЕНА" ——

III ХА ЈДУЧКА ПЕЋИНА Ко титан замигпљени диже се гора иуста, Суморно чело њено облаци тамни крију, А иод њом, хучним шумом, срдито река жури, Таласи разјарени подножје стрмо бију. А у врх горе мрачне, где је се павит свила, Пећина стоји тамна, вињагом обасута. Ко да је хала гладна чељусти расклопила, Векове, кад пролећу, несита да прогута. Ту живе душе нема, гора је увек пуста, Тек стена одроњена по кат-кад само јекне, И тада стрмен сура и ова гора густа, Оуморним шумом својим покликне и одјекне. Подне је превалило. Над гором густог мрака Облаци сури стоје и ситна киша сипи, А доле, у подножју, ко срна скоком лака, Речица лети, шуми и белом пеном кипи. А ти си, са тог крша, под сводом мрких стена, Ко вила горска, када-по мрачној гори ходи, У понор гледајући, питала аамишљена : Беху ли увек пусти пећине ове своди ? Чуј, драга! у том* кршу, где оро сад крстари , Живљаше -хајдук силни, на ужас добрих људи, Ко тигар разјарени, причају људи стари , Са ових гора он је тражио плена свуди. Преплашен путник често овде би мирно стао Да њему у пљен даде најлепшу робу своју, И многи витез ту је у понор мрачни пао, Поражен од хајдука у овом страшном боју. И ова мрачна доља за навек оста пуста, Ни жива душа туда ступити смела није ; А где је путник иш'о порасте шума густа, Да по њој мрки вуче свој страшни урлек вије,