Отаџбина

грчке мисли 613

ни познији замашај његов. Да се онда израдило, да се васпостави пећска патријаршија, не би нико, ма уз колику помоћ Русије, могао мислити после 1856 на осниван.е ексархије, а ако би и мислио, у ексархију би из весно ушле само земље старе Трновске патријаршије. и она не би могла захватити ништа нити од пећске нити од охридске старе питријаршије Не радећи за просвету н веру српскога народа на свему прострапству старе српске државне баштине. Србија је радпла против себе саме. и тога ради јој је од мање или од са свим мале користи био и сав њен унутрашњи рад. Тежња за просветом и бољпм животом, иромењепе комуникације, које су (паробродском пловидбом после 1836) засуле и обрнуле на другу страну старе балканске путне везе, голико плодне за старији наш национални живот, за тим унутрашње борбе око власти и личних интереса (од времена до времена често до беснила распаљене) у ствари и у практици избиле су Србију мало по мало скоро са свим из круга балканскога. Ми то нисмо никад признавали, ми то често нисмо ни знали, али је то било у истинп, јер смо ми ушли у моралну кружну линију Беча и Парпза; а о балканоким смо питањима декламовали, али их већ нисмо познавали ни у дну своје душе осећоли онако, као наши стари. Нов живот. на који смо позвани у Србији, занео нас је у свет којему смо подражавали толико, да смо заборавили задатке према целини, према старој баштини, према аманету старих наших, и према дедовини нашој. Почели смо наличити на дете, које отишавши у стран свет да учи, научи доиста тући је..ик и туђе обичаје, али потури своје. То је доиста зло. А.ш се може иокушати и друго објашњење. Може се рећи : да нисмо могли да стигнемо да образујемо и себе и браћу своју с нама заједно (као што ми мислимо да је требало). То је горе, јер то показује тешку немоћ и слабост. од које се с разлогом ништа добро ни у будућности не може очекивати. Кад после ове доста мра-