Отаџбина

12

ДАША ЂОНИЋ

чуло се чешће из редова «партера и , ма се тровала Јулија, ма давио Отело Дездемону, или убијао Максим Црнојевић свог побратима Милоша. Наравно, да су „трагичан момепат", ((Перипетија® или ((КатастроФа" пзгубили сав еФект свој; али то није сметало ни најмање, да се сутра дивани у свакој кући, како је «комад» диван, а глумци да су баш прави «уметницп», и ако су им гласови били обично промукли. Па како се журила представа у дворани , тако се одуговлачила ((Представа" у механи Глумци су били нов елеменат, који је дао живљег живота, бујније промене а дао Бог, те је сваки од њих био на пићу и на језику већи јунак него на позорници. Па тек глумице ! Као у свакој вароши и варошици, тако је и у Сентомашу било «каваљера», било је (( златне» омладине , која је поред бога Бахуса гајила и нежнију струку богиње Афродите. Па богме било је и ожењених , који су радо — та, као свуд ! И на Дашу су нови гости утицали. Он позоришну представу није до сад ни видео ; док је био ђак. није смео ни за живу главу ићи у позориште, дао би му мајстор-Ћира! Доцније пак није било прилике. Од каквог је дакле утиска морала бити на њега та појава! Из почетка је био некако равнодушан — представе му беху смешне, тако исто и глумачко особље. Али што је чешће одлазио у дворану, и ако тек само на кратко време, настаде у њему читав преображај. Бивао је тиши , замишљенији а боље глумце и глумице гледао је с неким поштовањем. У својој радњи био је до душе као и до сад, тачан, окретан и чистих руку; али му памет није ишла све за њом. Било је ту и нечег другог, нечег са свим другог, са свим новог, што се Даши још никад до сад па ни у сну, није ни причинило. Не беху то представе по себи, већ представљачи, управо представљачице, или на просто, глумице, једна глумица, и то одлична, у коју ее Даша смртно заљубио.