Отаџбина

ДАША Ђ0Ш1Ћ

13

Даша — и заљубио ! II то тако силно, тако елементарно , да је почео по мало да пренебрегава и своју дужност Приметио је Станић, да је Даша «некако друкчи», па се одмах и домислио невољи. Имао је искуства у том а што је главно, био му потајни конкурент. И Станпћ је човек, није ни он слеп према «глумачкој уметности», т. ј. према дражима глумичиним. До душе, ту се нашао још са многим, нежењеним и жењеним, ! натицатељима»; али бар с Дашом може лако ! И Даша је видео да није сам у тој конкуренцији, видео је да му је и «госа" «мало друкчи", те науми да једним потезом доведе све у ред. Али како ? С госом не може као с капларима и с Трепавицом. Та од њега је искусио само добра, њему је захвалан — никад није чуо рђаве речи од њега , напротив , држао га је као сина, поверио му све. Дашаје истина оправдао поверење госино и не би га за живу главу увредио ! али «љубав није шала» ! Једног дана, баш кад су опет свршили рачуне, застадоше на тренутак и погледе се. Обојица се насмеше. — С вама је као нека промена , запитаће Станић. — Право да вам кажем, и јесте, одговори Даша. — А та је ? — Не ради ми се више код вас. — Дашо ! — Немојте мислити што рђаво. Ја вас поштујем и волем само као два човека на овом свету, и никад и не мислим потужити се на вас. Та толико вам имам благодарити ! — И ја вама, Дашо. — Али, настави Даша тамнијим гласом, ја би' тео да се латим другог посла.... — Та немојте !