Отаџбина

У С К О Ц 11

43.

То су злотворн народа српскога ! И кад се смеју, кад тч ласкају Онда су од звери још опаснији Отровнији од гује тада су ! Моја смрт нек је пример вечити : Да туђој вери пе треба вероват'! Дубровник је вечнпм срамом чело жигос'оНеделом својим мрским, подлогаћу, Да се додворн силпим Турцима, На превари, мучки, уби ме, Мене и пратшу моју, другове. Пријатељством, савезом нас нудише : Почастпма обасипаше На јуначки договор и веру позваше Ето им вере, ето јунаштва !.... Сине мој једнни — утехо моја и надо сва, Добро речп моје утуси ! Тебн су оне од вајде највише : Ти си ватрен, бујан и прек, Судбина моја нек ти аманет Нека тп је уве:; за памет !.... И још нешто сине мој, Ђурашко, војводо ! Племе је наше некад владарско У прогонству; силније га племе, јуначније, Протера п Зета је јоште слободна, Под својим вођама, вазалима некада, Нашег племена ! Угледај се и у том на оца Српство му ]е било — и теби нек буде до века, — И своме потомству остави у аманет, Ка' завет мој, завет племена Као светињу нашег колена —: Српство нада свим - на првом месту, Интереси његови светиња ! Немој да те сујета, успеси икад занесу, Да ту светињу, да тај завет прекршиш : Ннкад па брата руку не дижи, Никада веће круне не жели — од добрих дела, Славпих победа, светла помсна, У нотомству, у роду, у Српству ! Црнојевићи су наши душмани, Некад беху наши вазали. сад Господарн ! Главно је — Зета је под њима срећна, слободна^