Отаџбина

КНЛШЕВШ1 ПРЕГ.1ЕД

ааа

тивно одијенио, управо је узпесен том народном пјесмом, па кличе: »Мбд-е ипз (Јег ћгауе Иећегзе^гег тећг зо1сће Уо1кзНес1ег \уогап сИеве Вегћеп ипс1 Кгоа!еп зо геЈсћ вт<1, тШеИеп ! 81е ег^гећеп с1еп ћезег но теип^ећаг.« — Даље гроФ. Мурко упоређује српски и бугарски превод, на летимично прегледа и остале словепске преводе. — Баш хвала проФ. Мурку па овој расприви и што нам изнесе из заборава једну стару српску књигу. На послетку у овој књизи »Рада« налазимо почетак оцене Д|>. Томе Маретића на кн.пгу „1Ј1е Р1ига1ћјк1ип§еп с!ег т<1о§егтатвсћеп Кеикга уоп Јоћаппев Всћтјсћ. И ако је овде само почетак оцене, опет се види да оцењнвач, поред неких напомена, одаје до стојну пошту познатом Филологу. И од једне и од друге Академије старпје је Српско Учено Друштво; али оно, од како је, увек је имало неке спољашње борбо, које су кочиле љегов рад, а и сама партијска борба, чија се прашџна није могла стрести са његових чланова прл уласку у храм науке, довела је друштво до пропасти. Последњи ударац зададе му аети одељак. Од т;]да друштво једнако болује, па пе зна на чему је. Од пекадањег Српског Ученог Друштва данас постоји само његова сенка. То нам је јасно показао нрошлогодишњи скуп, то нам јс показала н она једина књига «Гласника« што је штампана у 1890. години! Шта мисли Управа Ученог Друштва, не зпамо; али миелимо. да би најбоље, најиаметније и наЈкорисније било, када бн се нашло начппа да се Ср 1Ско Учено друшгво удружи са Академијом. Две Матице — Српска и Хрвагска — радиле су обилато. Прва је штампала као и увек, свој Летоаис , у коме пађосмо одабраних радова, и неколико свезака „Књиг а за народ^ што их издаје из задужбине Петра Коњевића. Расписивала је и досуђивала награде разпим делима пз лепе књи.кевности. Ииак и Матица Српска није оно шго је некада блла, те би требало да њени чланови озбиљно приону око радикалног преустројства Матице. Овака, каква је данас, она не може напредовати, а застој је пазадак — Ми смо у „Колу" (34. бро]) говорили како би требало да Матица Српска оде стазом своје посестриме у Загребу, па нам је мило, што је сада и „Јавор« проговорио у истом смислу. На протпв Матица Хрватска. п ако не аспирује на титулу научног друштва, тако леио напредује и тако обилате користи доноси и своме пароду и књнжевностп, да јој се мора одати највећа ношга л признање. Она око себе прибнра најбоље књижевнике, пази на потребе и народне п кљижсвпе, па редовно сваке година