Отаџбина

4

ДАША ЂОНИЋ

страт. Неколико минута није се ништа друго чуло, до смеј, грчевит, загушљив, промукао смеј; велики бележник је брисао сузе испод наочара. С-амо је Даша остао миран и ако му се непрестано иешто трзало по образима. — Не остаје вам ништа друго, већ да скинете и чакшире, примети варошки капетан. — Та апостола му и ко га је родио! одлану једва из порезникових уста, која беху до сад као смрзнута. — Иди, Пајо, господиновој кући и ишти од госпође једне чакшире. рече сенатор пандуру. — И једну чарапу, дода велики бележник; али кажи шта је, да госиођа не мисли оиет. .. — И вруће воде. да му се открави ђон са ноге, рече капетан. Порезник не рече више ништа; као оличено очајање седео је опет на оној „проклетој" столици и гледао преда се. Ни смеј, ни примедбе, ни задиркивање — ништ' га иије узнемирило. Није ни видео, да му се канцеларија испразнила, да је Паја донео и чакшире и чарапу, и да је рекао, да се госпођа брине; једва је мало дошао к себи, кад му је Даша метнуо ногу у врућу воду и по мало му скидао ђон. Тек кад и то сврши, и кад се с Дашином помоћу искобељао из залепљених чакшира и обукао друге, и кад је и кожну чизму имао на нози — онда дође к себи са свим. — Хвала вам, рече а глас му дрхташе; али ако сте ви, онда сте тек обешењак. Јесте ли? — Ја?! одговорн Даша и метне руку на срце. — Добро; нрочуће се. Ал' ја сад идем кући. Пајо, рече пандуру; понеси ми чакшире. — Мораћете и столицу, примети Даша. Порезник га поново погледи, одмане главом и оде. За њим пак пандур Паја са столицом и са чакширама. са исеченом чарапом и са саром негдашње лепе чизме од Филца.