Отаџбина

ДАША ЂОНИЋ

У канцеларији настаде тишина, јер носле одласка порезниковог одоше и остали чиновници куд који. Само Даша остаде у њој, да се тек сад почне из свег срца смејати. — Хо мај, рече тихо; мало ћириша из очине „канцеларије" па читава комендија. Сад ћу бар бити миран. Но Даша се преварио, љуто нреварио, кад је мислио, да ће сад бити миран. Да како, да се одмах иовела истрага, и још истог дана се констатовало, да је порезник ћиришом био залепљен; ђон од чизме беше издајник. Сви, као из једне памети, посумњаше одмах на Дашу, и баш на Дашу, баш ни на ког другог. Градоначеоник га дозове к себи. Кад је пандур саопштио Даши, да га господин зове, беше овај од прилике на чисто, шта ће чути; само се чудио, од куд тако брзо. Мирно и спокојно уђе у канцеларију највише варошке власти; ту затече и великог бележника. — Господи Ђонић, рече му градоначеоник; на вас је пала велика сумња. — На мене? зачуди се Даша. — Да, на вас. — Ја не знам; Бог види моје чисто срце. — Добро, добро. Не ћу много да околишим, хоћу ствар одмах да изнесем. Сумња је, и то скоро оправдана, да сте ви учинили ону неслану шалу с господином аорезником Даша се замисли мало па онда рече са свим мирно: — Да, ја сам, господине. — А за што ? — Да му се осветим, јер нисам мог о већ издржати његове секирације. — Па што ме нисте замолили, да вас преместим у другу канцеларију? — Мислио сам и на то; ал : ми се после \чинила освета слађа.