Отаџбина

172

ВОЈВОДА ЈАКГОА.

Како поче равно поље Да ое гиба и улеже, И како се војска турска Са свих страна граду слеже. А ни за шта сад не хаје Нити пита она млада Само њега она тражи, Само с' љему дичном нада. И угледа Јакшу храброг II слатко је миље мину. XIV Где је срећа, ту се свагда И несреће худе нађе, И у часу жел>ног снаса Све на пропаст нам изађе Зане Јакша стрелу лаку Ал' несрећа хтеде тако: Халакнуше бесни Турци. II на земљу груну нак о. Загрмеше топи страшни Заљуља се Визант славни Угаснуше звезде јасне, Натуштено небо тамни. Вичан боју силно с' пропе И за'рза аабуд чиш И полеге с војеводом Кано вихар лакокрили. И на кули преплашена Задрхтала Теодора, Па погледа у тамнииу, У тај пак'о, са прозора: Е да види шта се зби то У једноме часу клетом, Да саганску силу види, Што задрма целим светом. И угледа људске вале Кано гора да се мичу,

Ено сад се право амо На витезу коњу вину. Ноздрави је, па на стрелу Ситну књигу за њу меће, Па тетиву златну запе И на прозор к њој окреће. Да се склони знак јој даде И она га вољно слуша, И чуди се, што сва дрхти, Шго јој гако сгрепи душа. Свети Ђорђе Халакање грозно зачу И топове како ричу. Ту у мраку Србе тражи Мили боже, шта ће бити, Хоће л' Јакша с витезима Међ Хришћане ускочити ? Њега тражи, за њим срце Тако бурно бије. преза. Где је он ? Ах, шго је тако Обузима страх и језа?! Док у мраку спази њега Чудни сјај са њега сину: Златан оклоп кано сунце Кроза црну засја тмину. Златан шлем на чело пао, А те очи, авај јада! Натушгене, муњевите Право у њу гледе сада. Од благости оне миле, Од погледа оног блага, Од осмеха на уснама Нема више ту ни трага. Тако страшно лице оно, Она виде једном само, Мили боже, он то није! Свети Ђорђе го је тамо.