Отаџбина

ВОЈВОДА ЈАКША

173.

II рука се снажна диже На тетиву стрелу стави И г.ут срца њена гађа Да са душом њу растави. Сва задрхта Теодора Побегнути брзо шћаше Ал' се с места страхотнога Ни помаћи не могаше. Још н шапат тихи зачу: Невид-ћива уста нека 0 небесној жизни зборе 0 блаженству што је чека. XV Јекну врисак с танке куле Крша топот и ломл.аву Кроз потмуло роморење И тоновску кроз грмљаву. Згледаше с' и сами Турци И њихова тврда срца Задрхташе, а у груди Заледи с' од језе крвца. К&о да анђел вишњег Бога С демоном у борби паде, Као да живот за опсганак Уздрманог све га даде: Тако тужап и поразан Захори се јаук бони, Сграх н трепет он у душу Самртнику грешну гони. Сграх и трепет и на Јакшу Громовигом силом паде : Блед, укочен, камен сињи, Слуша, гледа, шга се сгаде. Па кад цозна шта учини С очујања не зна за се Зар баш онда да погине, Кад требаше да се спасе.

И у часу испод града Смртоносна стрела звизну. И у срце погпђена Теодора тужно врисну. За невеоту светлу неба Чиста душа њена лети ; Тако хтеде вечна правда, Да пре свију мора мрети; Да не гледа веље јаде, Погибију цара свога И свршетак Цариграда Ионоснога, гкалоснога. едњи бој II зар он баш руком клетом Да је згоди, дивну младу, Своје злато, живот мили, Своју срећу, своју наду. Кано цветак премалећа, Тако беше оиа бајпа, Ко анђелак тако дшла. Као најлепша звезда сјајна. И анђелка тога неста И то дивно свену цвеће. II га свезда тужно гасне, Сијаги му више неће. Мраз и језа. мрак и ужас Обузе му дух и тело. Гњев и срџба спусти му се На јуначко ведро чело. Киван на се трже палош, Да и себи главе дође : Залете с' на турске хорде И на клете њине вође. Пљусну крв по равну пољу, Паде један, други паша, II војника безброј веће Мухамеду посла Јакша