Отаџбина

174

војвода јакша

•Си.ши лабуд кано вихар ј 1 оти пољем, гази, тдачи. •Кано муње заблисташе У тамшши српски мачи. На хордије бесне груну Дружиница храбра чила Заљуља се под ударцем <Јрпске снаге турска сила. .Достигоше већ до града;, Ускликнуше дични веће, Л.ш Јакша, љути Јакша Тога спаса више не ће. Ве.ћ понова у хордије •Силовита коња враћа, И пе хаје да л' ће с њиме Храбри Срби, дична браћа. Капо змаји они лете За војводом громовником С мачевима смртоносним 11 убојним са ускликом. Дивни беху витезови У мегежу бесконачну ! К'о ватрени метеори Лете кроза поноћ мрачну. Сви за вођу изгинуће, Само п.ега да заклоне , На буљуке испред себе Препаднуте Турке гоне. Вођа им је стуб светлости Што им стазу осветљава, к ојом но се тамо иде Где је част и вечна слава. XVI И сврши се иокољ страшни И Константин славни паде За слободу и крсг часни Свој јуначки живот даде.

Али ах — за мало тако Мило сунце њима сјаше. Тешко рањен лабуд силни Паде испод витез Јакше. И четири копља вита Сломише с' у истом часу У јуначка Јакши прса И облак га стрела засу. Клону он и бојни палош Из јуначке руке паде; Замрачи се свест и кивна Облетати смрт га стаде, Поражени, разјаданп, Верпи Срби бој мануше Па га журно онесвесла Из убојне носе тмуше. Оставише клете Турке, Само њега сад да спасу; Његов живот дражи им је Него све у овом часу. Кано гора од челика Друг уз друга нераздвојно Продиру кроз турске хорде Кроз крваво поље бојно. А када се затекоше На чистини, на пољани, 'Гужно, горко заплакаше За војводом разјадани. Малочашњи љути лави Сад к'о деца за бабајком, Као сирочад тужпа плачу 3' изгубљеном милом мајком. На рушевинама И царица горда мора Црни вео на се узе Да робу.је и да лије Над прошлошћу славном сузе.