Отаџбина

',6

АПА КАРЕЊИНА

се тек лане у јесен оженио, и који је ове године први нут косио. Старац се држао право, корачао је широко и иодједнако и косио је тако лако, као да млатара иразним рукама у ходу. Као да не коси он, већ као да оштра коса сама Фијуче кроза сочну траву. Иза Љовина ишао је Мишка. Његово љупко младо лице показиваше крајње напрезање; али чим би га ко погледао, оц би се насмешио. Пре би погинуо, но што би признао да му је тешко. Између њих ишао је Љовин. Што је врућина била, већа, све му се мање чинила косидба тешка. Зној који га беше облио рахлађиваше га, а сунце које му је пекло леђа, главу и до лактова засукане руке, придаваше му снаге и издржљивоси у раду; и све чешће и чешће наступаху минуте безсвеснога стања, у којима се могло не мислити о оиоме што се ради. Коса 1е сама собом косила. То беху сретни тренутци. Још радоснији беху тренутци када би косећи дошли до реке, где се овршаваху врсте, где је чича брисао косу густом травом и квасио њен челик у свежој води реке, и где би Љовина понудио својим квасом. — Де-де, Господару, сркни мало мога кваса. А, је л чему? — питао би га за тим намигујући. И одиста, Љовин није никада ништа слађе попио од те вруће мутне бозе. Па оида настајаше лагана, блажена шетња, са затуреним на раме косама, до оиога меота одакле је ваљало почети нове откосе, шетња, на којој је човек могао љуцки да убрише зној, да слободно дахне пуним грудма, и да гледа око себе иоља и лугове. Што је дуже косио, то је Љовин све чешће осећао минуте иотпуног заборава, у којима као' да нису руке махале косом, него као да је она за собом вукла цело тело иуио живота, и као каквом чаролијом, рад се вршио правилио и разговетно сам од себе, без икакве мисли о њему. То беху најсрећнији тренутци.