Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

177

Љовин није ни оназио колико је времена прошло. Да га је ко упитао, колико има од како коси, он би одговорио да има по часа — а беше већ подне. Обилазећи врсту, чича показа Љовину сијасет дечака и девојчица које са свију страна иђаху косцииа, а једва се виде како вире из високе траве, носећи радницима ручак. — А гле већ и пузаваца! — рече он показујући децу, па онда испод шаке погледа у сунце. Нрођоше још две врсте па опда чича стаде. —- Е Господару, време је да се руча! —рече он одлучно. И дошавши до реке, косачи сс упутише преко откоса својим гуњевима, где су их чекала деца која су им донела ручак. Сел?аци се искугшше, неки испод кола, а неки у малу хладовину врбака. И Љовин седе с овима. Није му се ишло кући. Сваког «устручавања ,) иред газдом беше давно нестало. Сељаци се спремаху да ручају. Једни се умивају, деца се куггају у реци, други сиремају себи где ће лећи да одсиавају који откос, трећи дреше завежљаје с хлебом и ваде своје судове с квасом. Старац надроби хлеба у једну зделу. разгњечи га кашиком, насу воде из бруснице, наеече још хлеба, посоли све то добро, иа се онда окрете иотоку те се помоли Вогу. За тим клече пред зделу, седе на своје листове, на рече. — Деде, Госиодару. моје тјурке! —• Тјурка је била тако укусна. да је' Љовин са свим иапустио мисао да иде кући на ручак. Он је ручао са старцем и разговарао се с њиме о његовим домаћим пословима, интересујући се за њих врло живо, па му је оида причао о својим пословима и о свима околностима, које су могле чичу занимати. Љовин је осећао да му је овај оељак ближи од брата, и нехотице се смешио од наклоности, коју је ггрема старцу осећао. Када је чича оиет устао, и свршио молитву, он се ирући на истоме месту метнувши под главу навиљак траве. Љовии уради тако исто, и у пркос досадних на сунцу мува, које су га шти0Т4ЏВИПА КЊ. XXVIII СВ. 110 1 '