Отаџбина

178

АНА КАРЕЊЦНА

иале по знојавом лицу и телу, заспа као заклан и спавао је дотле, док сунце није обишло врбак па га почело хватати. Чича се беше много раније пробудио. Седи и оштри младим кооачима косе Љовин погледа око себе. Не може да позна место. Тако се све изменило. Огромна пространа ливада беше нокошена, мирисала је, и бљештала је новим сјајем иа косим зрацима сунца. И сама река, која се пре једва назирала кроз велику траву, а која се сада видела са свима својим вијугама, и тај народ што поче устајати, и они још непокошени ћошкови ливаде, и они јастребови који шестаре над покошеном ливадом, све, то беше за њ са свим ново. Лробудивши се. он стаде срачуњавати колико је урађено и колико би се још могло свршити. Урађено беше необично много за четрдесет и два косача. Цела велика ливада, која је за време спахилука, кошена два дана са по тридесет косача, беше већ покошена. Беху остали само још углови од ливаде са кратким врстама да се иокосе. Љовин би хтео да се тога дана што више уради, па му беше криво на сунце што се тако брзо спушта. Он није осећао никаквог умора, напротив хтео би што скорије и што више још да уради, — А, шта велиш, да покосимо данас још и Машши врх? — упита он старца. -- Ако Бог да. Тек, сунце није више високо. А хоће ли бити деци на ракију?... За време ужине, када су оиет носедали, и када они што пуше, запалише ио једну, чича објави деци «Још Машкин врх да покосимо. Биће на ракију". — Како да га не покосимо ? Хајде, Тите, да га збришемо. Га најешћеш се ноћас, хајде! — Зачуше се гласови и косачи довршивши на двоје на троје ужину кренуше. — А, бре, децо, дрште се! — викну Тит и готово касом пође напред.