Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

193

натовари на врат туђину, И она је одмах схватила да је то Љовин појмио. Баш за ту његову Финоћу и деликатност његову и волела је Дарија Љовина. — Ја сам, наравно, — : рече Љовин — одмах разумео да то не значи ништа друго, него да ви желите да ме видите, и јако сам се томе обрадовао. Оно могућно је да за вас, варошку госпођу, на селу много што-шта изгледа дивље, и ако вам ма што затреба, ја вам се сав отављам на расположење! — О не — рече Доли — У први мах било ми је мало тошко, али сада је све у реду. Влагодарећи мојој старој дадиљи — додаде показујући Марију Филимоновну, која се весело и другарски осмехну на Љовина. Она је њега знала, знала је да је то лени младожења госпођичин и желела је да се то једном сврнга. — Одите да седнете —■ рече му она —- ми ћемо вам већ наиравити места! —- Не, ја волим да идем. Децо, ко ће самном, да се утркујемо с коњма ? Деца су се врло мало сећала Љовина, не би могла рећи кад су га иоследњи пут видела. па ипак се према њему не устезаху и не штимаваху пред њим, него на шсгов позив. двојица најстаријих одмах скочипте с кола и потрчаше с њим, као што би трчали са дадиљом, са мис Гул и са мајком. Лили стаде да се моли да и она трчи с њима. Мати је предаде њему, он је посади себи на леђа па потрча с њом. — Не бојте се, Дарија Александровна, ништа се не бојте. Ја за цело нећу ни пасти ни спотаћи се! — говораше он весело смешећи се на мајку. И она, гледајући како се он иажлтво креће и којиком снагом располаже, умири се и одобравајући весело га је гледала. Овде. на селу, међ' децом, и са симпатичном Даријом Александровном — Љовин осети ону детињску веселост, која га је тако често обузимала, и рад које га ОТАЏВИНА КЊ. XXVIII 011. 110 '3