Отаџбина

АПЛ КАРЕЉИНА

195

брашном или травом, то су све ћорава посла. У осталом њој је бидо важније да сад с њим разговара о Кати. 10 —• Катица ми нише да ни за чим тако не жуди као ва самоћом и миром — рече Доли носле ћутања које беше настало. — А како је са здрављем, је лп боље? — упита Љовин узбуђено. — Хвала Богу, са свим је добро. У осталом ја нисам никад ни веровала у њену грудну болест! — Ах, то ми је баш мило! рече Љовин, и Дарија Александрвна виде на његовом лицу, кад је то рекао, нешто бескрајње немоћно и тронуто. — Чујте Константине Дмитрићу — рече она са својим добрим и у неколико подругљивим осмехом — за што се ви срдите на Катицу ? — Ја? Ја се не срдим — рече Љовин. — Немојте ви мени, знам ја, ви се срдиге. За што не дођосге ни к њчма нл к нама кад бзсмо у Москви ? — Дарија Александровна — рече он поцрвеневши до испод косе —■ како можеге ви, тако добра, да то не осећате? Како вас није жао да ме кад знате — Шта знам ? — Да сам је просио и да ме је одбила — рече Љовин и сва отоичашња нежност према Катици прометну се у његовоЈ души у злобу, због нанесене му увреде. — А од куда ви то мислите да ја то знам ? — Па то сви знају. — Е већ ту ћете опростити. Чак н I ја нисам ншпга знала, него сам само нагађала. — Е, па ето сад знате! — Ја сам знала само толико, да се нешго догодило, са чега је она много сградала, и да ме је молила да је о томе никад ништа не питам. А кад мени, својој сестри није то поверила, онда за цело није са живом душом о 13*