Отаџбина

196

АНА. КАРЕЊИНА

томе проговорила. Па шта је то било међу ва.ма? Испричајте ми? — Казао сам вам шта је било! —• Када ? — Када сам био носледњи пут код вас! — А знате ли шта ћу ја вамарећи? Мени је ње и вас страшно жао. Ви страдате обоје једино од сувишне гордосги ? — Може бити — рече Љовин — али Она га прекиде. —- Али ње ми је, сиротице. већма жао. Сада ја тек све разумем ! — Но, Дарија Александровна извинићете — рече он па устаде. — Збогом, у здрављу да се видимо! — Јок, чекајте — рече она и узе га за руку — чекајте, седите ! — Преклињем вас да о томе не говоримо више рече он па седе, а осећа да_се у њему почела да креће нада, за коју је он мислио да је сарањена. — Да ја вас не волем — рече Дарија Александровна и очи јој се напунише суза — да вас не знам као што вас знам Осећање, за које је Љовин мислио да је давно мртво, оживл:>авало је сви више и више и завлађиваше срцем његовим. — Да, сада све разумем — настави Дарија Александровна — Ви то никада ни појмити ие можете. Вама мушкарцима, којима је слободно да бирате коју хоћете, ви свагда знате коју волете. Али девојка, која мора да чека да ли ће је ко запросити, девојка с оном напхом лудом, срамежљивошћу, која вас мушкарце само из далека зна, која мора да верује све што јој се каже — она може да се нађе у таквоме чуду, да не зна шта ће да одговори. — Наравно, ако јој срце ництта не каже — Та срце може говорити колико хоће, али номислите само молим вас: ви мушкарци загледате се у неку девојку. Ви одмах нађете начина да улазите у кућу, по-