Отаџбина

198

АНА КАРЕЊИИА

— Само ћу вам једно рећи: ви ћете појмити да ја говорим о својој сестри, коју волем као своју децу. Ја не велим да је она заљубљена у вас, ја то не знам, ја само тврдим да њеи отказ у оном тринутку не доказује ама баш ништа! — Ја не знам — рече Љовин па скочи са свога места. — Али да ви знате како ме боли све то, што говорите, ви не би тако говорили. Знате ли да је то тако исто, као да је вама — не дај Боже — умрло једно дете, па вам окупе људи говорити: да је живо, сад би оно било тако и тако, и ви би се њиме поносили, а оно мртво...| мртво мртво ! — Ала сте смешни — рече Дарија Александровна гледајући са жалостивим осмехом Љовиново узбуђење Сад ја тек све више и више разумем — настави она замиптљено. И тако ви нам нећете доћи када Катица буде овде? — Нећу. Разуме се, ја нећу избегавнти Катарину Александровну — али где год могнем, гледаћу да је избавим од моје њој непријатне присугности! — Е баш сте врло смешни! — понови Дарија Алексапдровна па се са пуно љубави загледа у његово лице. — Лепо, лепо! Нека буде као да овог разговора никако није ни било. Шта је, Тања, што си дошла? — Нано, где је моја лопатица? — Ја говорим француски, па и »ти треба да ме ииташ Француски! Девојчица је хтела, али беше заборавила како се лопата каже Француски; мајка јој рече како се каже, па јој онда каза где ће наћи своју лопатицу. И то се не допаде Љовину. Ништа му сад не изгледаше лепо у кући Дарије Александровне као јутрос, па чак ни деца. «И што да она говори Француски с децом ? и помисли он — < ( то је тако неприродно, Фалично ! То морају и сама деца осећати. Научиће Француски, али ће заборавитн ио-