Отаџбина

АНА КАРЕН.ИНА

199

креноет" размишљаше он даље у себи не знајући, да је Дарија Александровна барем двадесет пута и сама тако раамишљала, па ипак је нашла да мора, макар и на штету искрености, на тај начин учити децу Француском језику. — Та куда ћете ? Седите! Љовин остаде до чаја, али његове веселости беше нестало. Њему беше тешко. После чаја, он изађе у предсобље да нареди да му се упрегну кола, и кад се вратио, нађе Дарију Александровну с ужасом на лицу и са сузама у очима. За време док је Љовин излазио да нареди што треба за његов полазак, догодило се нешто, што је на један пут срушило сву њену срећу тога дана, сав њен понос због деце. Гриша и Тања беху се потукли ни за што. Чувши врисакиз дечије собе. она је улетела у њу ивидела је страшну сцену. Тања ухватила Гришу за косе, а он са чудовиганим лицем од злобе бије њу иесницама где стигне. Кад је Дарија Александровна то видела, у њеном срцу као да иешто пуче. Као да се некакав мрак навуче на њен живот: она беше иојмила да су та деца, којима се она толико поносила. не само обична деца. него да су ружна, рђаво васпитана, задивл>ала, зла деца. Она сад није била у стању ништа друго да мисли ни да осећа, није могла да исприча Љовину своју несрећу. Љовин виде колико је она са тога несретна, па је стаде тешити, говорећи, да то ништа ружно не доказује, да се сва деца између себе туку; али говорећи то. у својој души, Љовин је овако размишљао. (( Не, ја се нећу ачити да са својом децом говорим Француски, али моја деца неће бити оваква. Децу само не треба кварити, иа ће сама собом бити добра. Да, моја ће деца бити другачија". Он се опрости па оде; она га сад није заустављала