Отаџбина

204

АНА КАРЕЊИНА

даи, Бог је дао снаге. И дан и снага намењена је раду, а у самом раду и награда је за њ\ За кога се ради ? Какви ће бити плодови тога рада? То су ситна питања према радости, коју даје сам рад. Љовин се често наслађавао гледајући тај тежачки живот , често је осећао завист према људма који живе тим животом, али данас је први иут, нарочито од када је гледао Ивана Парменова и његову младу, синула у њему мисао о томе, да управо од њега једнога зависи, па да он свој тешки, празни и извештачени живот, претворн у тај радни, чисти, заједнички, прекрасни живот. Старац који је поред њега седео беше давно отишао. Народ се сав разишао. Они који беху из близа одогае кућама, а они који беху нздалека, скупише се на ливади да ту вечерају и преноће. Како нико од њих није опазио Љовина , то он оста лежећи на своме месту да и даље гледа, слуша и размишља. Народ који беше заноћио на ливади није скоро ни спавао ту кратку летњу ноћ. Испрва се чуо жив и весео разговор и смејање за време вечере, а после опет песма и смех. Цео дугачки дан испуњен тешким радом, није оставио у њима ништа друго до весеље. Пред зору све се утиша. Чуо је само како жабе у бари крекећу и како коњи по ливади фрчу због јутрење магле, која се поче дизати. Пробудивши се, Љовин устаде и по звездама познаде да је нрошла ноћ. (( Еле , шта ћу и како ћу ? Како да урадим ја што сам намислио 1" упита сад Љовин самога себе , хотећи да изведе на чисто све што је ту ноћ премишљао и осећао. Он у свему томе разазнаде три различите главие мисли. Прва беше, да се одрече свога досадашњег живота, да се одрече свега свог образовања, које му ето ич не треба. Та му мисао беше слатка, то беше тако лако и просто. Друга мисао тицала се новога живота којим би он хтео да живи. Он је осећао његову иростоту, чистоту, законитост, и он је био уверен да ће у њему наћи оно за-