Отаџбина

230

ДВА ПРАВНИЧКА ПИТАША

зиле углед човечији. На и оне кратке пресуде ванредних судова, здружене са брзим извршењем напред поменутих казна, само су убијале и сатирале људски род, а не учинише ништа за поправку онога зла, које подгриза језгро човечијег друштва. Са убијањем хиљаду зликоваца изникло је хиљадама нових и горих. Зло се није умаљавало, но се множило. То би тако ишло можда још и сада, да се не нађе човек. који је свој снажни глас подигао противу оваког свирепог поступања са човеком. Држава није за то, да убија своје поданике, и ако су ови зликовци, но је за то, да разумним срествима поправи оно, што у њој не ваља. Наука о крив. праву прихватила је ту светлу мисао, и данас о тим казнама знамо само још по предању. Радни синови Србије, којима је у део пао задатак, да на основу данашње науке прокрче пута свему што служи на понос и добро човека, уклонише из списка све ове свирепе казне, порушише оне страховите куле и тамнице, и данас само старији људи памте мучења и разаиињања. После тога укинута је и она недостојна казна: шибе и батине, и слободни грађанин српски дануо је душом. Још само по неки заступник старих начела и преживелог правца уздахне по који пут за С( пустим батинама", али не само српство, но и све човечанство благосиља онај дан, када. је и ова понижавајућа казна збрисана и предана историји. Али од оних држава, у којима кривична законодавства с правом тврде да иду узастопце или упоредо са науком крив. права, само је још Србија једина, у којој ковачи кују ланце и окове за људе. За то ми налазимо да је наступило време, да се код стручних људи поведе говор и реши питање, да ли би било право, човечно и савремено, да и Србија ступи у ред оних држава, у којима се више не кују окови за људе. Питање ово нрема досадањем успеху науке није тешко решити. Управо оно је већ и решено и у већини