Отаџбина

ДВА. ПРАВПИЧКА ПИТАЊА

243

отежавним околностима. Нпр. кривац има на олакшицу добро владање и признање, а отежавну околност, што •је више дужности погазио, а тужен је за убиство без предумишљаја, кажњиво по првом одељку §. 156. крив. зак, (20 год. робије). Полазна је тачка 10 година. Отежавна околност повишава казну за '/ 8 , дакле за15 месеци то имамо свега 135 месеци. Добро владање скида половииу пошто смо се вратили на полазну тачку, дакле вам остаје 5 година. Признање скида трећину а то су 20 месеци, Остају нам 40 месеци. Овом броју треба додати оних 15 месеци за отежање и онда добијамо правилно одмерену казну у 55 месеци или 4 године и 7 месеци робије. Можда ће гхо неки брзоплета казати: а куд ће судија да рачуна вазда казну на драм. Јесте на драм, господо, јер теразије правде не смеју криве стајати. Сваки онај месец, да не речемо година, коју кривац преко оваког рачуна лежи у затвору, лишен слободе и породице, Д1шен могућности да постане раден члан друштва, неправда је не само за кривца, ио и за само друштво, јер с једне стране пати кривац, а с друге опет друштво, јер мора да троши па чување. негу и рану једиог човека. Још ће нас ко упитати, а како ли би се могла по овом рачуиу одмеравати казна, када је за неко дело прописана смрт, а постоје олакшавне околности? Одговор је врло прост. Ако при оваким делима нема услова из §. 243, крив. пост. по којима би се тужени могао осудити на смрт, онда је за њега највећа мера казне 20 година робије; па ако тужени има што на олакшање кривице, онда није право, да те олакшавне околности нрогхадну и да се кривац осуди на највећу меру казне, а није ни право да се он. изједиачи при рачунању казне са оним, који је тужен за дело, које се не казни смрћу но само робијом од 20 год. За то у оваком случају ваља узехи за полазну тачку 20 г. па према олакшавним околноШ 16*