Отаџбина

256

Н О Р А

Линден. Не. Каква? Пора. Помисли, мој муж је иостао управитељ удеоничке банке! Аинден. Твој муж? То је заиста велика Нора. врло велика срећа. Зас^уиником бити, то ти је тако несигурна ствар, а особито ако човек хоће да се бави само таким стварима, које су часне и пристојне. А Роберт се само таких ствари лаћао, и ја сам се слагала с њим потпуно. О, како се сада сви радујемо ! Од нове године ступиће у своје ново звање, а тада ће добити велику плату и многе ироценте. Од сад можемо са свим друкче живети но до селе — са свим како нам буде по вољи. О, Христина, како ли се осећам сретном!... Лепо је заиста имати много новаца и живети са свим без бриге. Зар не? Аиндвн. Да, свакако то мора лепо бити, кад имамо што нам је потребно. Нора. Не, не само што нам је потребно, него и много, много новаца! Линден. (Смешећи се). Нора, Нора, зар се ниси још опаметила? У твоје младо доба била си велика трошачица. Нора. (тихо се осмејкује.) Да, Роберт тврди то и саде. (Прети нрстом.) Али, «Нора, Нора и није тако будаласта, као што ви мислите. — Нама није ишло тако добро, да сам расипати могла. Морадосмо обоје радити. Линден. Зар и ти? Нора Дабогме, лакше радове ручне : везла сам, плела сам итд. (Олако.) па и друго шта. Ти знаш да је Роберт. кад смо се узели, захвалио на државној служби. Није имао изгледа па повишицу, а тада је морао већ вигае заслуживати но донде. Али прве године напрезао се и пренаирезао. Као што мислити можеш, морао је да тражи сиоредних заслуга и да осване и омркне радећи. Али то он није могао издржаги и разболи се на смрт. Тада рекоше лекарп да је нужно, да отиде на југ.