Отаџбина

258

Н О Р А

својима! (Седне на скамијицу уз г -ђу Линден и наслони јој руке на колена). Не љути се с' тога на ме! —- Реци ми, да-ли је то доиста истина, да ти ниси могла трпети свога мужа? Па што си пошла за-њ ? Линдвн. Моја је мати тада још живела; била је болна, без помоћи; тада сам се морала старати и за оба млађа брата. Сматрала сам за своју дужност, да примпм понуду. Нзра. А да, то онда можеш имати право. Он је био тада дакле богат ? Линден. Да, доста имућан,_чини ми се. Али то беху несигурни послови, Нора. Када је умр'о, расу се све к не остаде нам ништа. Нора. А тад ? Линден. Тад сам се морала пробијати кроз свет, прво малом радњом, после малом школом и што се још нашло. Последње три године беху за ме једини дуг радни дан без одмора. Сад је томе крај, Нора. Моја јадна мати не треба ме више, одмара се у гробу. И дечаци такођер не, они су смештени и брину се већ сами за себе. Нора. Теби сад мора да је много лакше Линден. Не, Нора: само неисказано празно. Немам ти никога, коме би посветити могла свој живот —! ЈНвмирно устане). С тога нисам могла ни остати у малом удањеном месту. Овдс је без сумње лакше наћи занимања, што нас обузму и мисли нам забаве. Кад бих само била толико сретна да задобиј ем стална места можда у иисарници каквој Нора. Али, Христина, такав рад напреже толико, а ти већ и тако изгледаш нешто слаба. Било би много боље кад би могла отићи у купатило какво. Линден. (Прилазећи прозору). Ја немам оца, који би ми спремио путна трошка, Нора. Нора. (Устаје). Не прими ми за зло ! Г-ђ а Линден. (Окрене јој се). Не, ја морам тебе молити, да ми гледаш кроз прсте. Најгоре је, што положај, као