Отаџбина

II О Р А

261

Линден. Узајмити тек ниси могла. Нора. Тако? А што не? Линден. Не, јер како би могла једна жена узајмити толику суму без дозволе свог мужа. Пора. (Забаци главу.) Али ако је то жена, која се разуме у пословним стварима, — жена, која уме да се понаша мудро, то Аинден. Али, Нора, ја не разумем Нора. И не треба. Тим није ни речено, да сам ја новац аозајмила. Могла сам га набавити и на други начин. (Баци се на диван.) Могла сам га добити и од овог или оног обожаваоца. Та кад смо прилично лепи Линден. Ти си луда. Нора. Но, ти си ужасно радознала, Христина Линден. Почуј де, Нора, — ниси ли учинила можда какву несмотреност? Нора. (Седне управо). Зар је несмотрено спасти живот своме мужу? Линден. Мислим да је несмотрено било, што си без знања Нора. Али он није смео ништа знати' 0 боже, зар не можеш то да схватиш? Није смео дознати шта више ни да је у такој опасности. Само су мени рекли то лекари, да га ништа не може спасти, до борављење на југу. Мислиш-ли зар, да ја нисам покушала на други начин? Рекла сам му како би то добро било по мене кад би могла, као и друге жене, путовати мало у иностранство; плакала сам, преклињала сам; додала сам, да помисли у каквим сам околностима — да би му била дужност да ми испуни жељу; па сам му и наговестила, да би могао узајмити. Али ту се, Христина, Роберт у мало не ражљути. Рече ми, да сам лакомислена и да је његова дужност мужевља, да не нопусти мојим ћудима и јогунствима — да чини ми седаје баш тако рекао. Али, мишљах ја, спашен мора бити ; и гле, створих начина —