Отаџбина

262

Н 0 Р А

Линдсп. А зар твој муж није дознао од оца твог, да новац није од њега. Нора. Никада. Отац је баш умр'о у то доба. Веше ми намера, да и оцу саопћим своју тајну и замолим га да ме не изда. Али он је већ био тако болестан на жалост, већ није било ни нотребно. Линден И никад ниси поверила ту ствар своме мужу? Нора. За бога, Христина, како можеш и помислити — ! Он, који је у том погледу тако строг! Та за Роберта, са његовом мушком самосвешћу била би то мука и понижење кад би знао да ваља да ми је захвалан за тако што! Та то би сасвим пореметило наше одношаје: наш лепи и сретни домаћи живот већ не би био то, што је саде. Линден. А нећеш-ли му зар никад ни рећи ? Нора. (Премишља и насмеши се.) За — касније, можда после много година, кад већ не будем тако лепа као сада. Ти се не мораш томе смејати! Ја мислим наравно: кад ме Роберт већ не буде тако радо имао као саде; кад већ не буде уживао у томе, кад ја играм пред њиме, иреоблачим се, декламујем. Тада ће добро доћи, ако будемо имали што — (Прекида.) Ах, детињарије! То време неће никад доћи. — Но шта велиш сад за моју велику таунгу Хртетина ч . Зар ни с.ам. ч ^а к&дра ионешто учинвди'! У осталом, веруј ми, цела ствар ме је стала много муке. Небешеми башврло лако да на времеиспуњујем свеобвезе, Ти сигурно знаш, Христина, у пословном свету има нечега што се назива отплата и камата; а тако је тешко све то припремити! Морала сам то овде то опде, где год сам могла, уштеђивати ио мало. Од кућанства нисам могла ништа оставити на страну, јер Роберт је морао добро живети. Ни децу нисам могла пустити да буду одевена којекако; што год сам за то добила морала сам све потрошити. Слатка мала дечица! Линден. То си ти морала од себе откидати, јаднаНора. Норп. Дабогме. Та мене се највише и тицало. Кад год ми је дао Роберт новаца за нове хаљине и остало,