Отаџбина

Н О Р А

263

употребила сам само половину; куловала сам увек што је најпростије и најјеФтиније. Срећа, те ми све тако добро стоји — те Роберт ништа не примети. Али каткад беше ми ипак тешко; та то је тако лепо бити одевен честито. Зар не? Линден. О, да. Нора. Па имала сам прихода и с других страна. Прошле зиме нпр. била сам тако сретна, те сам могла иревести за неке новине један роман — наравно безимено. Сваког вечера сам се закључавала и писала до касненоћи. Ах, била сам понекад тако уморна, тако уморна. Али забавно беше ипак радити тако, да заслужимо новаца. Беше ми чисто, баш као да сам муж. Линден. Па колико си дуга могла отплатити. Нора. То ти баш не могу рећи тако тачно. При таким пословима, видиш, тешко је држати реда. Ја само знам, да сам све дала што год сам могла заштедити. Покаткад нисам знала шта да чиним (смешка се). Тада сам седела овде и представљала себи, како се богат стари господин заљубио у ме Линден. Ш та!... какав господин? Нора. Ах, бесмислице! — Да је умр'о — — и, кад су отворили последњу му вољу а тамо беше с крупним словима: «Сав мој новац ваља дати у готовини милој гОспођи Нори Хелмеровој"... Линден. Али драга Нора — какав је то господин? Нора. Боже мој, зар не можеш то да схватиш? Старога господина и не беше никако; то сам ја замишљала и сневала кад нисам знала како да дођем до новаца. Али махни га, —нека досаднога старкељетамо где је; бриге ме за њега и за његову последњу вољу; сад ме већ на мори брига. (скакуће.) Ала слатко пада та помисао. Христина! Без бриге! Без бриге бити, сасвим без бриге ; играти се са децом и певати моћи; код куће имати све удесно и погодно, баш као што то Роберт захтева! Па за мало ево и пролећа са јасним плавим ваздухом. Мо-