Отаџбина

266

Н О Р А

Ранк. Зацело да сам рад. И колико оам бедан, ипак бих се радо још мучио што дуже могу. И моји болесници имају сви исту жељу. Морални болесници опет су истог мњења. Ваш у овом тренутку је такав члан моралне болнице код Хелмера тамо унутри... Линден. (Загушљиво.) Ах ! Нора. Кога то мислите ? Ранк. То је неки Гинтер заступник изван службо, човек са свим непознат. Труо је до најскривеније жилице свога карактера. Па и тај поче да брбља као о нечем сасвим важноме, како и он мора да живи. Нора. Тако ? 0 чему је хтео да говори с Робертом ' Ранк. Не знам доиста; чуо сам само да је због удеоничке банке. Нора.. Нисам ни знала да Гинт — да тај г. Гинтер има иосла са удеоничком банком. Ранк. Има тамо неко место, (г-ђи Линдеи.) Ја не знам да ли и у вас има те врсте људи, који се свуда врзу где би нањушили моралну трулост, те да би посташш дотичне кандидате у овај или онај подесни положај. Здрави имају право да гледе. Линден. Но зацело је пре свега болесницима потребна помоћ и нега. Ранк. (смеже раменнма.) Ту смо дакле. Баш тако размишљање чини од друштва болницу. Нора. (Која се међутим дала у мисли удари у полугласаи смех и затапше рукама.) Ранк. Што се смејете ви на то ? Знате ли ви шта је друштво ? Нора. Шта ме бриге за ваше досадно друштво? Ја сам се смејала другог чега ради — нечег врло смешног... Реците ми, докторе, да ли сви ти, који су смештени у удеоничкој банци, зависе сад од Роберта? Ранк. Па то је вама тако необично смешно ? Пора, (Смеши се и певуши). Махните ме! Махните ме се! (Шеће по соби.) Да, помисао да ми — да Роборт сада