Отаџбина

Н О Р А

267

таку моћ има над толико људи заиста ме врло весели. (Вади рожак нз шпага.) Докторе, хоћете ли шећерлема ? Ракк. Еј, еј! зар шећерлема! Мени се чини да је то овде кријумчарска роба. Нора. Да... али поклонила ми их је Христина. Линдвн. Како ? Ја — ? Нора. Но, но, не мораш се ти због тог плашити. Та ти ниси могла знати да је то Роберт забранио. Он се боји, да могу добити рђаве зубе. Али... шта... једаред — ! Зар не, докторе ? Будите тако добри. (Тури му шећерлему у уота.) Па и ти, Христина. Па и ја ћуједну; само једну малу или највише две. (Шеће опет.) Да, сад сам сасвим срећна. Сад има само још нешто на свету што бих желела нарочито. Ракк. Но ? А то је ? Нора. Нешто што бих ја врло радо рекла — али тако да и Роберт чује. Ракк. Па што не речете ? Нор а. За то што не смем; Звони тако ружно. Линден. Ружно ? Ракк. Но, онда није нробитачно. Али нама можете 1'пак... Дакле шта је што би пред Хелмером радо — ? Нора. Ја бих тако радо викнула из свег срца: Гром и пак'о ! Ракк. Шта је вама ! Линден. Али, Нора, за бога — ! Ракк. Реците, ево га. Нора. (Оакрива шећерлеме). Г1ст, ПСТ ! [Хелмер долази из своје собе са огртачем преко руке и са шеширом.) Седма појава, Пређашњи, Хелмер Нора. (Иза[)е пред-а-њ.) Но, драги Роберте, јеси ли га се опростио ? Хелмер. Јесам, сад је отишао.