Отаџбина

268

Н О Р А

Нора. Смем ли те приказати, — ово . је Хриотина, што. Хелмвр. Христина — ? Извините, али ја не знам. Нора. Г-ђа Линден, драги Роберте ; г-ђа Христина Линден. Хелмвр. (г-ђи Линдон.) А тако. Бесумње пријатељица моје жене из младости? Линден. Да, ми смо се иознавале отпре. Нора. Помисли, сад је прешла велик пут, да би могла разговарати с тобом. Хвлмер. Са мном ? Аинден. Управо, не баш Нора. Христина је тако вешта писарничком послу а уз то има још вољу, да ступи под управу ваљана човека те да научи још више но што зна Хелмер. (г-ђи Линден.) Врло паметно. Нора. Па како је дознала да си ти постао управитељ банке —- чак је и брзојав разнео тај глас — то је допутовала амо, што је брже могла и — зар не. Роберте, ти ћеш моћи што учинити за Христину ? не ? Хелмер. То није немогуће. Ви сте по свој прилици удовица ? Линден. Јесам. Хелмер. И вешти сте писарничком послу? Линден. Прилично. Хелмер. То ћу вам, по свој прилици, моћи набавити место .... Нора. (Тапше рукама.) Видиш ; видиш! Хелмер. Дошли сте у згодан час, г-ђо Линден .. Линден. О, како да вам захвалим — ! Хелмер. (Смешећи се.) Није нужно никако. (Навлачи огртач.) Данас молим да ме извините. Ранк. Чекај; идем с тобом. (Доноси своју бунду из предсобља и греје је код пећи.) Нора. Немој да се задржиш дуго, Роберте. Хелмер. Само један час; дуже не.